O Bilju: Biljni nam svet nudi ogromnu riznicu lekovitih materija koje se još iz najstarlih vremena i kod svih naroda visoko cene i svestrano upotrebljavaju. U naše doba, mnogo ljekovito bilje, narocito u naucnoj medicini zamenjeno je hemiskim sredstvima. Medutim, danas se oseca potreba za povratkom na prirodan nacin lecenja, tj. lekovitim materiama koje nam pruža neiscrpno bogatstvo lekovitog bilja. Svuda oko nas postoji opsta ravnoteža, a izmedju ostaloga i ravnoteža bolesti i lekovitih materia što se nalazi u prirodi. Za svaku bolest, cak i za onu najtežu što izgleda neizleciva, u prirodi, lekovitom bilju nalazi se lek, samo što ga valja pronaci. Valja znati što se cime leci, odnosno koja je lekovita biljka najpogodnia za pojedinu bolest. Za lecenje pojedinih bolesti velike mogucnosti daju nam mešavine pojedinog ljekovito bilje. Naime, svaka biljka poseduje odredjeno lekovito svojstvo, a mešanjem nekoliko biljaka, tj. njihovih svojstava u odredjenim razmerama dobijamo lekove za lecenje mnogih bolesti. Ljekovito bilje potrebno je skupljati na njihovim prirodnim staništirna. To je posebno važno zbog toga što se svaka biljka može potpuno razviti samo u svojim prirodnim prilikama, tj. u povoljnim uslovima. Na bilje i njen puni razvoj utice klima, tlo i celokupni okolni svet s kojim bilje sacinjava uravnoteženu zajednicu. Postoje uspešni pokušaji kultivisanja pojedinog ljekovito bilje, no, na na primer, planinska biljka nikada se nece moci potpuno razviti u nižim predelima. Zbog toga ona nikada nece imati ona lekovita svojstva kao primerci iste vrste sa prirodnog staništa. Isto tako, bilje iz topllih, suncanih i primorskih podrucja ne može postici svoju punu vrednost u severnim krajevima. Prema tome, pri odabiru i kupovini lekovitog bilja uvek valja dati prednost onome bilju koje je raslo na svojim prirodnim staništima. U propisanim recepturama, koriste se razni delovi biljaka kao što su list, cvet, stabljika, koren, kora i sl. Zbog toga dajemo kratak opis pojedinih delova biljke.

Koren (radix): u pravilu je podzemni deo biljke kojim je bilje pricvršceno za zemlju. Osim toga, on služi biljci za primanje hrane iz tla. Zbog toga su na njemu krajnji delovi nežni i tanki. koren može biti koncast i cupav, ali su mu glavni delovi uglavnom zadebljani, mesnati, a kadšto i drvenasti, što je slucaj kod višegodišnjih drvenastih biljaka. Kod jace debelih i nabreklih delova korena postoje vece kolicine rezervnih materia, narocito ugljikohidrata, u obliku šecera, a to, u vecini slucajeva, korenu daje slatkast ukus. Za lek se sabire korenje mnogih lekovitih biljaka zbog toga što se u njemu nalaze aktivne materie koje ga cine lekovitim!

Gomolj (tuber): poseban je oblik podzemnog dela stabljike. Uglavnom je zaobljen i s mnogo mesnate i socne rezervne hrane. Gomolji uglavnom sadrže mnogo ugljikohidrata te zbog toga imaju veliku prehrambenu vrednost, kao, na primer, krompir.

Podanak (rhizoma) : podzemni je deo stabljike koji najcešce nalikuje nadzernnom delu stabljike. Na podanku se cesto razvijaju listovi u obliku lusaka koje nisu zelene boje. Gdekad se na podanku nalaze ostaci nadzemnih listova. Podanak može biti jednostavan i razgranat. Obicno traje nekoliko godina zadržavajuci rast u jednom ili nekoliko pravaca!

Lukovica (bulbus) : jako je skracena podzemna stabljika što je sacinjavaju nekoliko zelenih i mesnatih listova u kojima su pohranjeni rezervna hrana i najrazlicitije materie. Takvu podzemnu stabliku ima crveni luk, koji se, takodje, smatra lekovitom biljkom.

Stabljika (caulis) : deo je biljke koji na sebi nosi listove i cvjetove. Razlikujemo podzemni i nadzemni deo stabljike. Podzemna stablika razlikuje se od korena po tome što se na njoj nalaze ostaci listova. Nadzemni deo je uglavnom uspravan, zeljast ili drvenast, a vremenski - jednogodišnji ili višegodišnji. U zeljastirn stabljikama cesto se nalaze stanice sa hranjivim materijama, kao, na primjer, ugljikohidratima. Tim je materijama posebno bogata srcika kod zeljastih stabljika. Zbog toga se neke biljke koriste u proizvodnji šecera. Sto se tice lekovitih materija, one se retko nalaze u stabljikama. Zbog toga se stabljike retko sabiru u lekovite svrhe. Od vecine zeljastih stabljika koriste se samo mladji delovi, posebno vrhovi s mladim listovima i cvetovima, kao najaktivnlim delovima biljke!

List (folium) : najaktivniji je deo biljke u kome se odvijaju najvažnije životne funkcle. U listovima se nalazi najviše biljnog zelenila, a osim toga, u njima nastaju i druge aktivne materije. Zbog toga se listovi najviše upotrebljavaju u lekovite svrhe. Po obliku i gradji mogu biti vrlo razliciti. Višegodišnje biljke poseduju kožaste listove, uvek zelene i prilicno cvrstog sastava. Cetinjace imaju isto tako višegodišnje listove kojih je oblik iglicast. Drugi listovi traju samo godinu dana i razlikuju se i oblikom i gradjom. U vecoj ili manjoj meri listove mnogih biljaka pokrivaju dlacice. To je veoma važno za raspoznavanje pojedinih vrsti lekovitog bilja. Za lek se uglavnom sabiru listovi u punom razvojnom stepenu, po najbolje prije cvatnje biljke. Za lekovitu upotrebu, odnosno sušenje nisu preporucljivi suviše mladi listovi jer sadrže mnogo vode.

Cvet (flos) : biljci služi za razmnožavanje. Razvojem biljaka, cvetovi su se postupno usavršavali tako da su poprimili veoma složene oblike, prilagodjavajuci se nacinu oprašivanja - od najjednostavnleg, vetrom, do najsloženleg, insektima. Kod razlicitih biljaka cvetovi su vrlo raznoliki, kako svojim izgledom tako i delovima iz kojih su sastavljeni. U cvetovima nalaze se prašnici i tucak sa semeniin zamecima iz kojih nastaju semenke što služe za razvoj nove biljke. Oblik i boje su, takodje, važni za raspoznavanje pojedinih vrsti. Cvetovi, takodje, sadrže razne aktivne materije se u mnogim slucajevima koriste u lekovite svrhe. Cvetove je potrebno brati pre nego što izvrse svoju funkciu. Uobicajeno se beru citavi cvetovi i to s pricvetnim listovima u kojima se, kao i u delovima caške, nalazi najviše delotvornih materija. Brati i sušiti ih oprezno, jer su nežne gradje!

Plod (fructus) i semenka (semen) : Oplodjeni tucak pretvara se u plod što u sebi sadrži semenke. Koliko god raznolikost postoji medju cvetovima, ]oš je veca kod plodova i semenki. U plodovima i semenkama biljke odlažu i materije koje su svojim svojstvima lekovite, ili otrovne. U lekovite svrhe upotrebljavaju se citavi plodovi, a kod nekih semenke.

Kora (cortex) : biljci služi za razmnožavanje. Razvojem biljaka, cvetovi su se postupno usavršavali tako da su poprimili veoma složene oblike, prilagodjavajuci se nacinu oprašivanja - od najjednostavnleg, vetrom, do najsloženleg, insektima. Kod razlicitih biljaka cvetovi su vrlo raznoliki, kako svojim izgledom tako i delovima iz kojih su sastavljeni. U cvetovima nalaze se prašnici i tucak sa semeniin zamecima iz kojih nastaju semenke što služe za razvoj nove biljke. Oblik i boje su, takodje, važni za raspoznavanje pojedinih vrsti. Cvetovi, takodje, sadrže razne aktivne materije se u mnogim slucajevima koriste u lekovite svrhe. Cvetove je potrebno brati pre nego što izvrse svoju funkciu. Uobicajeno se beru citavi cvetovi i to s pricvetnim listovima u kojima se, kao i u delovima caške, nalazi najviše delotvornih materija. Brati i sušiti ih oprezno, jer su nežne gradje!

Index